Da li svako mora da ima mišljenje?

17 Apr 2021 | Milica Savić

Kada je mišljenje bilo zabranjeno kao paket koji se javno predstavlja i nudi, ono je postojalo uvek u čovekovoj glavi. Mišljenje je stamena zgrada nalik svim onim zgradama koje su stajale čvrsto na zemlji stotinama godina; mišljenje su i sve one rušene, demolirane, popravljane i nove pravljene zgrade. U demokratskim društvima, ono se podstiče i ceni, a kritičko i relevantno mišljenje nemerljivo čuva i ne bi trebalo da bude presedan.

Sa druge strane, u centru smo fenomena da svako ima svoje mišljenje, iskazuje ga kad god i za šta god želi, bez naročitog promišljanja o čemu priča, o odgovornosti za izrečeno i o konsekvencama.

Ne mogu da se otrgnem utisku da su poslednja dva meseca ključna za svačiji mozak. Od filma „Dara iz Jasenovca“, pogibije dvoipogodišnjeg deteta u Hrvatskoj, priča o akušerskom zlostavljanju koji je pokrenuo region, preko priča u čijem su fokusu silovanja i pokušaji silovanja žena, do pokušaja silovanja desetogodišnje devojčice u tržnom centru u našoj zemlji.

Kada se izuzme činjenica da politika i političke priče, zajedno sa kovid pandemijom, nisu sve i svja u javnom životu i cirkularnom sistemu jednog društva, shvatićemo zašto mozak svakodnevno ključa. Spomenemo li piskaranja na društvenim mrežama i skrojene priče u tabloidima – sve je jasno kao dan.

Da li je?

Mišljenje – šolja britanskog čaja

Pre svega, potrebno je definisati mišljenje, kritičko mišljenje i relevantno mišljenje.

Mišljenje je jedna od ključnih karakteristika čoveka kao razumnog bića. Kritičko mišljenje bazirano je na sposobnosti čoveka da, na osnovu informacija i činjenica kojima raspolaže, saznanja o temi/osobi/situaciji i konteksta u kome se sve to nalazi iskaže misao o pomenutom. Relevantno mišljenje vezuje se upravo na važnost i stručnost osobe čije se mišljenje traži.

Dakle, postoje neizrecive razlike, kao i sličnosti, iako je u svima mišljenje zajednički imenilac.

„A, opet, šta je okean, nego mnoštvo kapi?“, David Mitchel

Čoveku je često dosadno. Čovek voli da zna i ono na šta nema pravo i šta ne bi trebalo da ga se tiče. Danas čovek neretko svoju titulu, moć i zvanje meša sa Božjom predikcijom i svrhom postojanja svega religijskog u toj priči. Čovek meša javni prostor sa znanjima iz nuklearne fizike.

Kada se otvorio okean i doslovno prikazao svaku kapljicu ponaosob, mišljenja su curila iz raznih usta. Nije to novijeg datuma. Za vreme pandemije, dešavalo se da novinari pitaju za mišljenje o tome sportske trenere, o raznim temama i pre kovida oglašavale su se estradne ličnosti i druge javne ličnosti, a danas u vreme kada su silovanja, i razna druga stradanja, teme broj jedan, svako sebi daje za pravo da se oglasi i komentariše.

Bilo da je u pitanju klasičan medijski prostor ili prostor na društvenim mrežama.

Profesor nekog fakulteta i glumica imaju karakteristike i potencijal za iskazivanje mišljenja: od relevantnosti preko javnosti, ali šta je sa teškoćom izrečenog? Ako je opsluživanje muške potentnosti „uloga i patriotska dužnost žene“, a silovanje i potencijalna žrtva silovanja nešto što se može uočiti golim okom, kao da za to postoji taksativno naveden tip muškarca/žene, i to ne ostane „zakopano“ negde u nama, već rečeno, napisano, preneseno, pretvoreno u reči i rečenice – kuda smo, onda, krenuli?

Nije dovoljno reći „ja imam mišljenje“, „ja imam pravo na mišljenje“, „ja sam javna ličnost/imam određeno zvanje, pa ću da kažem svoje mišljenje“; nije dovoljno podrazumevati čovekolikost i empatiju, a pogotovo nije potrebno, naprotiv važno je izbegavati ego naspram gluposti.

„Uz velikog čoveka često idu i velike greške“, Thomas Mann

Bar kada je mišljenje u pitanju, svako može da pogreši i da ne zna. Svako može da koriguje svoj stav i svoje mišljenje, što je normalno s obzirom na saznajni proces koji traje celog života, i onaj tradicionalni, porodični koji kod nas izaziva građenje empatije od situacije do situacije, ili bespogovornu saosećajnost i osudu za određene stvari (na primer, pedofile ćemo uvek osuđivati, a mišljenje o komšinici možemo da menjamo onoliko koliko je upoznajemo, ili ne).

Kada do pogreške dođe – izvinite se. I meni je bilo teško, nekad je i danas, ali izvinjenje deluje kao hormon rasta našem biću.

Na kraju, mešati se i nuditi bespotrebno svoje mišljenje isto je kao kada na lubenicu pokušavate da stavite majonez. Nepotrebno, a i neukusno je.

 

Foto: Pixabay

Komentari